Poljoprivredno gazdinstvo naše sagovornice Milanke Trtović i njenog supruga Milanka uskoro prelazi, recimo to tako, bez imalo šale u – višu fazu razvoja. To jest, registrovaće se kao preduzetnička radnja. To bi trebalo da ovim uzornim poljoprivrednim proizvođačima olakša put do tržišta. Tačnije, do ozbiljnih trgovinskih partnera i udaljenijih destinacija, pošto oni ni dosad nisu imali problema s plasmanom svog proizvoda – zlatarskog sira proizvedenog na tradicionalni način. Za tu je preregistraciju potrebno je još samo da Ministarstvo poljoprivrede donese odgovarajuće propise. Doduše, s našom administracijom nikad ništa nije jednostavno ni “samo”, pošto je bilo predviđeno da ti propisi budu usvojeni 15. februara, ali eto, još ih nema. Bože zdravlja....
Milanka Trtović: Očekujemo da nam oznaka geografskog porekla na našem siru omogući povećanje prodaje
Ne može se reći da su se Trtovići u agrobiznis otisnuli baš dobrovoljno. Prethodno su preko dve decenije radili u društvenim, pa privatizovanim firmama, ali kada je situacija u njima postala takva da je “ćar (po)jeo vajdu”, odlučili su da počnu s proizvodnjom hrane. Na početku, pre desetak godina, proizvodili su oko dve tone sira godišnje, danas proizvode 10 tona, imaju 12 krava i 15 hektara svoje zemlje, plus nešto u zakupu na kojoj proizvode hranu za stoku.
Jeste li razvoj finansirali sopstvenim sredstvima ili ste uzimali kredite?
Uzimali smo kredite neprekidno jer za kratko vreme nismo mogli da napravimo tako veliku dobit da bismo od nje mogli odjednom da kupimo ono što nam treba. Ali novac smo koristili strogo namenski, za ono za šta nam je trebalo u proizvodnji, tako da smo kredite uvek vraćali na vreme i nikada nismo imali probleme sa bankama.
Na kakve ste probleme nailazili u razvoju?
Nama je najveći problem bio nedostatak novca, zbog čega smo morali da se zadužujemo. Ali poseban problem predstavlja i činjenica da su fondovi za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, subvencije i slično, vrlo usko i jednostrano određeni. Recimo, ako ja proizvodim sir, svi hoće da daju novac za kupovinu opreme za sir, a niko neće za delove proizvodnog lanca koji su meni potrebni da bih uopšte došla do proizvodnje sira. Ima, dakle, još mnogo stvari koje sputavaju proizvođače, naročito one koji hoće da se bave tradicionalnom proizvodnjom.
Imate li teškoća s plasmanom robe? Da li i kako reklamirate proizvod?
Nemamo nikakvih problema s marketingom. Imamo svoj sajt, posećujemo sajmove. Tu nam se po pravilu dešava da kupci pitaju kako mogu da kupe naš sir jer ga nema u radnjama. Mi kao poljoprivredno gazdinstvo nismo imali pravo da na taj način prodajemo robu. Doduše, nama to i nije predstavljalo neki problem jer ne možemo da proizvedemo koliko možemo da prodamo. Ali želimo da povećamo proizvodnju i proširimo tržište, zbog čega smo i odlučili da se preregistrujemo u preduzetnike, tako da ćemo onda moći da prodajemo preko trgovačkih radnji.
Ima li vaš proizvod neko ime, da li je zaštićen?
Zasad nije, ali od marta ću ja ići na kurs koji organizuje Ministarstvo poljoprivrede za proizvodnju proizvoda sa geografskim poreklom. Posle toga dobićemo sertifikat, odnosno oznaku geografskog porekla, što bi trebalo dodatno da doprinese boljem plasmanu.
Planirate li da već u ovoj godini povećate proizvodnju?
Nadam se da ćemo više proizvoditi jer imamo dve krave više nego prošle godine, ali u poljoprivredi proizvodnja nikad nije sigurna.
Intervju je rađen u okviru projekta "Promocija preduzetništva kroz primere dobre prakse" koji sprovode ENECA i Razvojna agencija Srbije
izvor: Novi magazin
